| Autor: Dianna Divernoe,
Objavljeno: 24-02-2009 05:15
|
Pregledano : 646  |
Favoriti : 20 |
 Noć se polako spustila iznad Yvelinesa, jugozapadnog dela u Parizu. Kišica je prestala da pada, a kolovoz je bio vlažan. Proleće u Parizu bilo je vlažno, kišovito, i retke su bile nedelje meseca aprila da je bilo sunčanih, toplih dana.
Duga crna limuzina se na kratko zaustavila na semaforu na raskrsnici Avenie de Versailessa i uputila se putem preko mosta. Kolona na mostu preko Sene bila je duga i pomalo u zastoju. Jedna kolovozna traka nije bila u opticaju, saobraćajac je stajao i regulisao saobraćaj. Limuzina je polako odmicala preko mosta, da bi potom skrenula kod Avenie de Emil-Zole prema Bulevaru Galibardi. U daljini se u Cham de Marsu nalazio blještav i prekrasan Ajefolov toranj. Nešto bržim tempom crna limuzina je odmakla ka Montparnessu gde je u Bulevaru Montparness zastala ispred jedne zgrade.
Mlada plavokosa žena je izašla iz limuzine. Nešto je na kratko rekla vozaču i potom je u sivom kaputu i crnim visokim štiklama koje su odjekivale na trotoaru uletela u zgradu sa brojem 75-a.
Limuzina je ostala da je sačeka.
Plavo-sivi ford je bio parkiran nekoliko kola dalje niz ulicu. Muškarac koji je sedeo u fordu je posmatrao zgradu i limuzinu koja je bila parkirana pred ulazom. Na trenutak iz aktovke koja je bila ostavljena kraj njega na drugom sedištu, izvukao je sliku te plavokose mlade žene ispod koje je pisalo: Madam Beatrice Lopez Blaisy, Bois de Bologne, Avenia Mozart 38, Paris, France. Na drugom papiru stajao je izveštaj o svim osnovnim, ličnim podacima madam Blaisy. Muškarac je nekoliko trenutaka posmatrao njen lik, a potom je sliku odložio sa strane. Uzeo je telefon u ruke.
– Bela zgrada u Bulevaru de Montparness sa brojem 75-a, subjekat je već pola sata u zgradi. U zgradu je ušla sama – potom je odložio telefon sa strane.
Madam Blaisy je tri sata kasnije izašla iz zgrade. Njeno mlado, puteno lice odavalo je potpunu opuštenost, a pogled kojim je okrznula crnu limuzinu pred ulazom bio je leden i površan. Uzdahnula je duboko i privukla što bliže sebi kaput kog je nosila. Na sebi, sem kaputa nije imala više ničeg i koža joj se ježila od hladnog vetra. Njene štikle su odjekivale trotoarom. Naredila je vozaču da je vozi kući.
Istim putem crna limuzina se vratila nazad, a plavo-sivi ford se celo vreme držao na diskretnom rastojanju.
Plavo-sivi ford se zaustavio ispred zgrade u Montparnessu i visok muškarac u crnom, kožnom kaputu je izašao iz njega. Uzeo je aktovku i pogledao oko sebe. Parking je bio čist u to doba noći. Muškarac se polako uputio prema zgradi. Do njega je dopirala buka motora u daljini i vreva koja je u noćnim satima cirkulisala Parizom. Uputio se prema ulazu u zgradu. Uspeo se liftom na sprat broj jedanaest i zaokrenuo je mračnim hodnikom iza ugla prema stanu kog je iznajmio. Bio je to stan sa brojem 328. i u pitanju je bio jednoiposoban stan sa kuhinjom, manjim kupatilom i pogledom prema Katakombama. Za razliku od većine pristiglih putnika u Parizu, Nikolas nije bio od onih koji su patili za trivijalnostima – pogledom na Senu ili Ajfelov toranj. Katakombe su bile dovoljne za njega, neke stvari su za njega bile prevaziđene. Skinuo je svoj kožni kaput i uredno ga odložio u orman. Protegao se i skinuo je naočare koje je inače nosio svakodnevno. Protrljao je oči i odložio naočare u crnu futrolu.
Stan u kom je živeo bio je pomalo turoban, jednostavno namešten gde je svaka stvar imala svoje mesto. Nikolas je veoma cenio urednost, tome ga je naučila njegova majka.
Nije bilo vreme za odmor. Od kako je završio studije prismotre i kako se već duže vreme bavio prismotrom i praćenjem raznih ljudi, znao je kako u njegovom poslu nema odgovarajućeg i određenog radnog vremena. Posao je bio gotov tek kada bi se doneo sveopšti utisak i zaključak o prismotri ili kada bi lik kog pratio bio uhvaćen na delu ili ukoliko bi se pokazalo kako je potraga suvišna...
Da li je voleo slučajeve preljube?
Jednom davno.. Na prvoj godini studija..
Na prvoj godini studija učili su o preljubama. Poput većine pristiglih studenata koji su svoj veći deo života proveli na selu, tako je i sam Nikolas Velimier bio željan senzualnih slučajeva odlične prevare, gde bi se uhodavao suprug ili supruga i školjocajem fotoaparata bi se rešavao slučaj ''tajnih ljubavi''. Slike koje bi detektivi tom prilikom napravili služile su kao glavni dokazi brakorazvodnih parnica po sudovima.
Profesor Edurad Proteix im je pričao o tim slučajevima uglavnom na onaj način kog je Nikolas mrzeo – bez dubljeg zadiranja do srži. Nikolas je mislio kako će tek tokom svoje karijere steći iskustva u tome, cilj je bila srž – morao je prodreti do nje.
Imao je svega četiri slučajeva klasičnog praćenja i nijedan slučaj mu se nije naročito svideo.
Nadao se dubljem utisku u budućnosti ili je možda i profesor Proteix imao pravo – možda ti slučajevi zbilja ne zaslužuju nikakav značaj, pa da se na njih obraća veća pažnja.
Kada dođeš do srži svega, ne pronalaziš ništa!
 Nikolas Velimier je rođen 24. Jula 1977.godine u Dijonu, ali detinjstvo je uglavnom proveo u Bargesu, odakle je putovao u srednju školu. Njegovi roditleji Ana-Marie i Philipe nisu imali druge dece i on je odrastao okružen toplim porodičnim okriljem. Nedeljom je išao na misu i trudio se da bude što bolji đak. Ana-Marie je uprkos uzdržanju ipak imala smelosti da pomalo razmazi svog sina. Bilo joj je teško kada je otišao na studije. Nikad nije shvatala iz kog razloga je izabrao baš prismotru.
Philipe Velimier je želeo da njegov sin pohađa veterinu, to je bila prava struka kojom je jedan mladić mogao da se bavi u Bargesu. Dok je njegova majka maštala o tome da on svakako upiše teološki fakultet i služi nedeljom na drugoj misi u pola deset.
– Ipak je prismotra bolji izbor – rekao joj je Philipe jednom prilikom.
– A zašto?
– Služba u crkvi nije za njega – odmahivao je Philipe glavom kao da ni sam ne veruje u to što priča. – Preveliki je on plamen da bi bio dobar redovnik!
Nikolas nikad sa svojim roditeljima nije pričao o studijama, smatrao je kako je to izvan njihovih shvatanja. Dva puta mesečno bi dolazio kući na tradicionalne, nedeljne ručkove gde bi uvek slušao istu pesmu koju mu je pevušio njegov otac – kako je veterina mnogo bolji izbor.
– Sve to s tom prismotrom nije za nekog ko je iz Bargesa, zar ne?
Tada je Nikolas shvatio kako zapravo ni ne pripada tamo.
Nije imao najboljih drugova u tom mestu, sve su to bila obična školska poznanastva. Tek povremeno je tokom srednje škole Nikolas išao na treneing u fudbalu. Međutim, kako je u tom mestu fudbalski tim bio korupiran, shvatio je kako će najviše dogurati do toga da bude skupljač lopti.
Nikolas je mislio kako zaslužuje mnogo više od tog.
I pustio je druge momke neka sakupljaju lopte...
Studije prismotre ipak prevashodno nisu bile ono čemu se on nadao i što je očekivao. Svejedno bio je uporan i ocenjen kao jedan od osrednjih studenata čije su najviše opcene bile svedene na slabu 8, mada je prosek bila 7.
Njegova majka je bila ponosna zbog toga i na svaki njegov položen ispit je itekako trijumfovala.
– Philipe, pa položen ispit je ipak položen ispit, makar ocenjen sa 7.
Tada bi mu pripremila kolač sa višnjama kog je toliko voleo.
Imao je devojku Etell Lovirmann, koja je bila tri godine mlađa od njega i sa kojom je bio u vezi šest godina. Etell je bila niska plavokosa devojka koja iz farmerica skoro da nije ni izalazila. Imala je krive noge, te iz tog razloga nije ni nosila suknju. Pohađala je studije medicine. Njena majka Lucia je kuvala fantastične riblje čorbe. Njegovi roditelji su bili očarani sa Etell i prihvatili su je kao budući snahu. Etell se sprijateljila sa njegovom sestrom od strica, tako da su postale najbolje drugarice. Nekoliko puta je bila u Bargesu, ali nije je privlačila divna seoska idila.
Nikolas je neizmerno voleo i trudio se da joj svakim slobodnim trenutkom bude posvećen. Bio je od onih muškraca koji su bili verni i odani ženi sa kojom su u vezi. Za njega je vernost bila poput svetinje, zato je bio silno razočaran kada je saznao kako se ona zaljubila u drugog muškarca sa kojim ga je prevarila nekoliko puta do samog raskida.
Nikolas nijednom nije posumnjao u nju što se tiče prevare..
Godinu dana nakon raskida se pitao da li je trebao i nad njom vršiti prismotru?
Sam raskid je učinio da se on povuče u sebe. Živeo je na raznim mestima, gde je nalazio posao i gde bi istraživao zadatke za koje je bio dobro plaćen. Nijedno mesto ga nije privlačilo. Kako je voleo gradove, jednako tako je prihvatao i povremni boravak na selima.
– Da li je tvoj posao težak? – jednom prilikom ga je pitala majka.
– Ne – odgovarao je uvek jednako, čak iako je njegov posao zahtevao maksimalnu požrtvovanost, koja je ne jednom bila svedena i na nespavanje i hroničnu nesanicu.
Uglavnom je veći deo noći, čak i kada je mogao da spava razmišljao o zadatku kog je izvršavao. Slagao je kockice u svojoj glavi sve dok se ne bi preslagale. Zbog te požrtvovanosti sve svoje zadatke izvršavao je revno.
Radio je samostalno, tako mu je bilo najlakše, a ujedno jer je i na takav način veći deo novca ostajao njemu. Neki od njegovih prijatelja, čak štoviše i rođeni otac su mu predlagali rad nekoj do firmi.
– Ne nije to za mene – odgovarao je Nikolas tiho, svestan kako samoća koju je posedovao pruža nepregledne predele klasične detektivske samostalnosti koju u nekoj firmi ili udruženju ne bi mogao imati. Sam sebi je bio sekretarica, direktor, pregovarač, dobavljač.. Isprva mu je bilo poprilično teško. Vremenom se navikao na ovakav stil rada i način života. Shvatio je da je to najbolje za njega – kolač nije kolač ako ga sam ne pojedeš celog.
Njegov otac je tokom njegovog odrastanja uvek govorio Čovečja duša je poput čovečjih kostiju. Što se više lomi i puca, sve više se nadograđuje i jača. Nikolas Velimier je tek u tim periodima životnog samovanja shvatio smisao tih reči. Iako je nakon raskida s Etell shvatio kako je za njega ipak najbolji put kog ima put – samotnjaka. Bilo mu je čudno. Iako nikad nije bio preterano društven, toliko zatvorenost za njega je isprva bila pogubna. Mislio je kako će u trenucima iscrpljujuće i zaglušujuće tišine koja je tutnjala u prostoriji u kojoj je boravio da ga psihički sravni. Ma koliko da je očekivao tu sravnutost, na kraju je shavtio kako bez te zagluljujuće tišine ne bi mogao ni da živi. Prešlo mu je u naviku da noću broji zvezde, povrmeno popije neko piće i uglavnom je stasao sa takvom prolaznošću koja je tutnjala kraj njega.
S vremena na vreme je odlazio na odmore, voleo je banje: razne topove, masažu, blato na svom telu..
– Te banje izstiskivaju mnogo novca – zanovetala je njegova majka kada bi početkom meseca odlazio u Barnes na ručak – ne bi li bolje bilo da smanjiš doživljaj?
Nije smatrao potrebnim da smanjuje bar ono što ga je u retkim trenucima – tri puta godišnje – činilo srećnim.
Povremeno bi imao susret sa običnim prostitukama koje je nabavljao preko jedne agencije. Bile su to obične devojke, klasične, sa odglumljenoim tajanstvenošću, čije treptanje očima nije moglo ni najmanje da ga takne. Ženska tajanstvenost je prevaziđena stvar – tolike žene su težile ka tome da budu tajanstvene, da su postale poput serijskih proizoda i ličile su jedna na drugu. Čak i u vreme dok bi bio sa prostitukama, činilo se kako je na nekom drugom mestu, kao da traži zvukove neizrečenog u oblacima i nebeskim visinama. Ni svršavanje nije moglo da učini da se oseća bolje i lepše. Bio je to običan životni ritual koji mu je bio dodeljen. Ništa više.
Nikolas je mislio kako se više nikad neće ni zaljubiti.
Te godine imao je tri neobična slučaja. Slučaj jednog gradonačelnika, i dvojicu mafijaša. Činilo mu se kako slučaj onog drugog mafijaša koji je bio upleten u razne mućke koje su bile raširene trgovinskim delom Sredozemlja neće moći razrešiti. Prevario se. Rešenje je isplivalo samo od sebe i kockice su se složile.
Dobio je veliki bonus i honorar na razrešenju slučaja, a par dana kasnije je čitao u novinama o velikom suđenju protiv tog mafijaša koji je bio upleten u mrežu sredozemske korupcije i pranja novcem.
Da li da odahne? – pitao se kada je odložio novine sa strane. Na mesto tog mafijaša doći će novi. Monopol je pretio da nikad ne prestane sa radom i delovanjem. Samo su pioni imali drugačiji lik.
Vreme je nezaustavljivo prolazilo, ali on nije uspeo da pronađe sebi sličnu osobu s kojom bi delio duga samotna nedeljna popodneva, vatru u kaminu koja je polako pucketala u hladnim, decembarskim noćima, praznično veselje u vreme Božića, potom odlaske u kupovinu divnih prstenja i narukvica u luksuzne zlatare, novih parfema po robnim kućama i raznoraznog lepo aranžiranog cveća.
Živeo je u iznajmljenim stanovima koje je periodično iznajmljivao po jefitnoj ceni. Stanovi su uglavnom bili jednolični – sa nameštajem kog je tu zaticao, jednim televizorom, radiom, i sa svojim koferom koji u je služio kao orman za odeću i lap-topom od kog se nije odvakao.
Vozio je sivo-plavi stariji tip forda kog je otplatio na rate prethidne godine i nosio je zlatan sat koji je bio skuplji od njegovog automobila. Sudeći po načinu njegovog života i rada taj sat je bio nešto najskuplje što je Nikolas posedovao.
Tog proleća je došao u Pariz sa svojim fordom, lap topom i crnom aktovkom u kojoj su se nalazili podaci o dotičnoj ženskoj osobi koju je pratio.
Očekivao ga je veliki bonus.
Još tu večer Nikolas je počinjao da slaže kockice u svojoj glavi.
|
|
|
(0 Glas(ova))
HRK
7.2447
USD
1.3069
GBP
0.8367
CHF
1.3660
JPY
113.6400
HUF
283.8100
PLN
4.0040
CZK
24.7630
19°C 
25°C 
20°C 
18°C