| Autor: Dianna Divernoe,
Objavljeno: 15-05-2009 04:54
|
Pregledano : 340  |
Favoriti : 11 |
 Nazvala ga je majka naredno prepodne. Dok je bio u Parizu, zaključi Nicolas, nijednom nije nazvao svoju majku. Što je stvar činilo još zamršenijom i gorom, nisu se čuli već nekoliko nedelja. Povremeno bi poslao nekoliko kratkih sms-ova s rečima da je dobro i da mu se Pariz sviđa. Vreme koje je provodio kao senka madam Blaisy iskorištavao je na najbolji mogući način, pri čemu je sva pažnja bila usmerena isključivo prema njoj ili prema njemu samom.
– Nicolas! – glas Ana-Marie Velimier odavao je živčanost. Tu dozu u glasu je njegova majka imala uvek kada bi postala zabrinuta, ili tužna, a povremeno i ljuta. Ovo je bilo jedno od tih stanja i Nicolas se pitao šta da očekuje od te diskusije.
– Majko! – prošaputao je tiho, svestan toga kako se još uvek nalazi u nekom dremljivom polusnu.
– Dugo te nema.
Zar su ljudi u Bargesu patili za njim? Nemoguće.
– Imam posla, majko.
– Otac i ja smo vrlo zabrinuti – ipak je zabrinutost bila u pitanju. – Dugo te nema i dugo vremena se ne javljaš! – naglasila je poslednju reč svesna kako sa njenim sinom očito nešto nije u redu kad se u tolikoj meri usmerio prema psolu. Ili je u pitanju nešto sasvim, sasvim drugo!
– Imam posla – sama pomisao na kuću u Bargesu u njemu je budila užas.
– To nije adekvatan razlog da nas ostaviš – tražila je pravu reč – u neizvesnosti.
– Rekao sam da ću biti zauzet nedelju-dve – pažljivo je rekao.
– Nedelju dve? – ponovila je sa užasom u glasu. – To je bilo mnogo više od toga. Nema te veće pet nedelja. Prestao si da brojiš?! Drogiraš li se?
Nicolas se nasmejao na tu pomisao. U poslednje vreme čak ni kap alkohola nije uzeo u svoja usta, a o drogi nije razmišljao.
– Ne.
– Čemu onda smeh?
– Jer nema smisla to što govoriš majko – polako je rekao, znao je da mora biti pažljiv. Kad je bila ljutita Ana Marie je znala da bude oštra i nemilosrdna. – Ne drogiram se. Samo..
– Samo? – nukala ga je da nastavi.
– Radim – rekao je kratko, i sam primećujući kako je prošlo možda i više od pet nedelja od kako je bio u Parizu. Pet dugih, strasti vođenih nedelja gde se on osećao kao neko ko je neusmnjivo večito gladan. Trebaće mu barem pet nedelja da nakonadi sve svoje neutoljene žeđi.. I madam Blaisy je to već znala.
– Otac i ja te očekujemo uskoro – rekla je polako, nadajući se tome kako je on shvata i razume – na nedeljnom ručku.
– Majko, imam mnogo, mnogo posla – nije mu se vraćalo kući, čak ni na jedan jedini dan. Podsećaće ga na sve ono što je bilo nekad, budiće u njemu uspomene na minulo.. Nije želeo toga da se priseća.
– Svejedno, očekujemo te uskoro – ponovila je polako. – Petra je trenutno ovde.
– Ko? – pokušavao je da se priseti. Ime koje mu je bilo znano ali.. Lik Etell mu zaiskri pred očima i na tren se upitao hoće li je više ikad zaboraviti?
– Petra – ponovila je njegova majka sa grubljim tonom. Gubila je strpljenje.
Setio se. Petra Legoix, prelepa devojka koja je u njegovo rodno mesto dolazila povremeno (jer su joj roditelji bili razdvojeni neko vreme) i koja mu je jedno vreme bila simpatična. Jedno vreme je čak mislio kako je zaljubljen u nju, ali vremenom je i ta zaljubljenost prošla. Posebno kada se počeo zabavljati sa Etell. Mladost je poput ludog perioda u čovekovom razdoblju. Mladi ljudi su lako povodljivi i zaljubljive prirode.. Vremenom i taj polet slabi, realnost nadjačava iluzije koje diktira mladost. Sad nije imao o čemu da razgovara s Petrom Legoix, a i njen lik je izbledio i izmenio se u njegovim očima.
Dogovorio se sa majkom još nekoliko potrebnih sitnica. Da, naravno gledaće na nađe vremena i svakako dođe već te nedelje na nezaboravan i tradicionalan nedeljni ručak. Ukoliko se novo nešto ne ispreči?!
Vrlo lako da hoće.
Spustio je slušalicu, pitajući se zašto se Petra Legoix vraća u njegov život. Jednom davno je želeo da ona bude deo njegovog života.. Sad je želeo da njen lik, umanjen i takav kakav već i jeste svakako ode iz njegovih misli. Rekao je majci kako ima mnogo posla?! – navlažio je usne pri razmišljanju o tome. Nije joj samo objasnio kakvog posla, a čak i kad bi počeo da objašnjava sigurno bi bila šokirana činjenicom da je takav kakav jeste okrenut prema grehu... Da li su se erotske sklonosti svrstavale u posao? Ponekad. Povremeno.
Razmišljajući o sebi i o tome kakav je trenutno otišao je u kupaonicu i zagledao se u svoj lik. Kao da se nije propoznavao, ili osećaje u sebi nije umeo da prepozna, pa je tako i celokupan boravak u Parizu (ipak standardno mučan) proticao u snošljivom stanju. U Petru Legoix je nekad bio zaljubljen? Kakave osećaje gaji prema madam Blaisy? U Petru je bio zaljubljen ali nikad nije ni pomislio da joj uradi ono što će raditi s madam Blaisy. Petra mu je bila simpatična ali dalje od poljupca sigurno ne bi išao.. U čemu je onda stvar?
Vratio se u sobu, željan toga da se još malo odmori i odspava.
Kada je madam Blaisy nakon inspirativnog, poučnog razgovora otišla od njega, dugo još nije mogao da zaspe. Kao da se nalazio na nekim iglenim ušima ili na oblacima koji su ga nosili prema zemlji nemoguće i sulude strasti.
Nije razmišljao o tome kakvo li je otrežnjenje nakon što se spusti sa oblaka strasti? Nije bilo vreme da misli o tome. Pariz nije mesto gde bi razmišljao o nečem iritirajućem? O tome će misliti kad ode kući na nedeljni ručak u dosadan, smarajuć Barges. O tome će misliti dok bude bio u Petrinom društvu.
O tome neće misliti nikad.
Ručak kog je te nedelje pripremila njegova majka je proticao u zategnutom i lošem raspoloženju. Najpre, doček kog su mu priredili roditelji nije bio doček kojim bi se bilo koje dete u bilo moglo pohvaliti.
Ana Marie bi počinjala da viče na njega, dok je Philipe Veilmier samo mirno pokušavao da je smiri. Istina, Ana Marie je bila poprilično zabrinuta za njega.
– Zvala sam te već nekoliko puta na moblini telefon! – govorila je ljutito i pokazivala na svoj mobilni. – Gde si bio? I poruke koji mi šalješ su p-r-e-k-r-a-t-k-e!! U jednu poruku stane stotinu i pedeset slova. U tvojim porukama ima svega četrdeset i osam slova – izbrojala sam. Nosiš li telefon sa sobom?
Nicolas je sedeo naspram nje, svestan kako mu je u Parizu i u vreme najsamotnijih časova ipak mnogo, mnogo lepše.
– Retko.
– Retko? – ponovila je, a oči su joj se raširile u čuđenju.
– Majko, prismotra je posao koji zahteva konstantu spremnost na bilo kakav potez kog učine ljudi koje pratim. Često nije ni preporučljio da nosim telefon s sobom – počeo je da objašnjava sa dostojnim strpljenjem.
– Glupa priča! – viknula je.
Nicolas joj je dao pravo. Najčešće nije ni gledao na to ko ga je i kada zvao. Čak i da je bacio pogled na ekran svog mobilnog telefona bio je ubeđen kako bi tamo video bar deset propuštenih poziva i gomilu poruka koje su ozbiljno pretile da mu prepune memoriju.
– Istina je – rekao joj je Nicolas. – Moram da budem skoncentrisan na ono što radim.
– A šta to radiš? – njegova majka je bila neumoljiva. – I koga uopšte pratiš kad moraš baš u tolikoj meri da se isključiš od svih i svega? Predsednika? – počela je da nabraja. – Gradonačelnika?
Nicolas je nekoliko trenutka zurio u nju, pokušavajući shvatiti smisao nastale prepirke kao i činjenice šta to majka hoće da zna od njega.
– Jednu žena koja je – zastao je tražeći odgovarajuću reč – opasna po živote nekoliko ljudi.
– Ubica? – pokuša njegova majka da pogodi. Sela je na fotelju, a usne su joj podrhtavale.
– Majko i sama znaš kako u poslu kog diktira prismotra ima svakakvih ljudi – odlučio je da zaigra na tu kartu. Bar će ga majka ostaviti na miru što se tiče njegovog života i odnosa prema ljudima iz njegovog okruženja.
– Brinem se Nicolas – rekla je tiho, svesna koliko joj je stalo do njenog sina. Pogledala je prema svom suprugu kao da traži neku značajnu podršku sa njegove strane, međutim Philipe Velimier je samo sedeo po strani, s rukama prekrštenim na grudima, bez primisli da se u diskusiju uključuje. – Reci mu! – rekla je tiho.
Philipe je bio iznenađen njenim rečima.
– Dušo, i sama znaš da je Nicolas odrastao čovek. On sam najbolje zna šta njegov posao zahteva i koliko je opasno da, u posao kog obavlja, uključuje svoju porodicu i ljude oko sebe – objasnio joj je Philipe, svestan kako je najbolje u ovom slučaju da ostane poput nekog ko je samo posmatrač.
Ana Marie je razmišljala nekoliko trenutaka o njegovim rečima, svesna toga kako je njen suprug u pravu.
Nicolas je bacio brz pogled na sat. Bilo je vreme ručku. Nije mu se vraćalo u Barges, ali odlučio je da ispuni majčine zahteve.
– Žuriš zar ne? – gledala ga je nekoliko trenutaka bez reči. Ustala je i nanovo svezala kecelju oko svog struka. Bilo je vreme da nastavi s pripremom ručka. Otišla je u kuhinju da, maltene kipuću, supu skine sa šporeta i prebaci u ukrasnu činiju. Ana Marie je s te strane bila perfekcionista i volela je ukusne supe da presipava u ukrasne keramičke činije koje je koristila samo prilikom nedeljnih ručkova. Inače su sve te posude i tanjiri koje su koristili na obedu nedeljom, stajale u ormanu brižljivo složene.
Ubrzo ručak je bio serviran, a za to vreme je Ana Marie poslala poruku porodici Legoix da svakako dođu na ručak.
Nicolasa je iznenadila činjenica kako devojka poput Petre dolazi u njegovu kuću. Proverio je prethodno malo i ustanovio kako je ona nedavno raskinula vezu s jednim bogatim momkom iz Monte Karla. Da li je zato želela da ga vidi? Poslužio bi joj kao uteha! Moguće, ali opšte je poznato kako se nije dobro upuštati u odnos s ženom koja je nedavno raskinula dugu vezu. Njena osećanja su još sveža i svakako da je potrebno da prođe određeno vreme kako bi ona bila načisto sa onim šta joj treba i šta želi u životu. Šta je Petra Legoix sada želela?
Iznenadio se kad je ugledao. Pamtio je divnu predivnu rasnu plavušu sa dugom, kovrdžavom kosom. Žena koja se u pratnji svoje majke Neli, sitne ženice koja je večito nosila crninu, pojavila pred njim nije ni najmanje ličila na Petru Legoix koju je on poznavao. Bila je kratko ošišana i ofarbana u neodređenu braon-crvenkastu boju, kosa joj je bila sveže oprana i uvijena, i još je mirisala na šampon i balzam. Nosila je velike minđuše u svojim ušima. Imala je lepo lice i smeđe velike oči koje su bile oivičene dugim trepavicama. Nije bila našminakna i delovala je učmalo, i tužno.
Raskid je ostavio svojih tragova na njoj, zaključi Nicolas mirno. Možda je ipak vreme da razmisli o tome kako će se on osećati kad se vulkan uzavrele strasti sa madam Blaisy svakako smiri? Najpre je poslužena supa, dok Neli Legoix nije mogla da se načudi tome kako se Nicolas izmenio.
– Izgledaš fantastično dragi moj momče – rekla je to i posmatrala ga sa zanimanjem na licu. – Je li tako, Petra?
Petra Legoix je na kratko pogledala prema njemu i osmehnula se.
– Da.
– Pariz je ostavio svoj trag na tebi – Neli je bila oduševeljna činjenicom što je Nicolasa njegov posao odveo upravo u Pariz. – Baš sam pričala sa Danielom o tome. Daniel je jedno vreme radio u Parizu, ali to je bilo kratko. Treba da nađeš tamo nešto ozbiljnije i svakako učiniš sve da ostaneš tamo – Neli ga je celo vreme, dok je to govorila, držala za ruku.
Petra je sedela naspram njega i na kratko su se njihovi pogledi sreli. Pokušavao je da shvati smisao tog ručka. Nijedan tradicionalan nedeljni ručak nije sasvim bezazlen.. Ni on se nije osećao bezazleno, kao da je samim kontaktom sa madam Beatrice Blaisy kod sebe stvorio neki novi svet osvajanja.
Pitao se da li uopšte želi da osvoji Petru? – brz pogled prema njoj. Ništa značajno, obična devojka, nekad mu je mnogo više značila, nekad je u njemu budila ljubav i oblačila ga u privid strasti. Nije ga takla na onaj način na koji je to činila madam Blaisy. Zbog čega je onda sada posmatra?
Smisao seksualne rekreacije možda i nije bio toliko loš u slučaju da se ne nalazi u jezgru slamajuće dosade i praznine koju je dikritao Barges. Sem toga, veza sa Petrom mu neće naškoditi. Naprotiv...
– Svakako da ću gledati da ostanem tamo što duže – rekao je polako i pogledao prema Neli. Osećao je njeno zanimanje za njega i njegov posao poput nekog tihog, ali očitog napada. Neli Legoix je oduvek u svemu imala takav stav – iskrenog i gorljivog napadača i Nicolas Velimier se pitao nije li Neli zapravo s tim stavom oterala Petrinog momka? Saznaće vremenom, sve se uvek lepo sazna.
– Petra i ja bismo mogle da ti dođemo u posetu – predoliži Neli susretljivo. Bila je nekoliko puta u Parizu, ali sve je to bio mahom prilično kratko. Nije imala tamo nikakve rodbine ili prijatelja.
– Nicolas ima mnogo posla – upade Ana Marie u razgovor, kojoj je Nelin napadan stav uvek išao na živce. – Baš smo danas pričali o tome.. Retko dolazi kući i to je postalo problem.
– A čime se baviš? – upita Petra.
– Prismotrom – rekao je polako, zagledan u nju. Da, očito je kako bi mogao vrlo lako da je osvoji i ima za sebe. Hir iz mlađih dana bio bi ispunjen i šta nakon toga?
– To je uzbudljiv posao zar ne?
– Zamoran – pitao se zašto su njegovi odgovori toliko kratki.
– Nicolas je godinama pohađao univerzitet u Dijonu. Bio je vrlo dobar student i mi smo ponosni na čin koji zaslužuje u.. – Ana Marie je zastala sa objašnjavanjem.
– U policiji – završio je Nicolas umesto nje, svestan da to nije istina. Radio je samostalno kao privatan detektiv.
Jelo je nastavljeno u miru, jedino je Neli Legoix pričala o svom ocu i o nekom očevom poznaniku koji je radio u policiji kao najobičniji policajac.
Nicolas je nije previše slušao. Misli su mu letele u više pravaca. Tu i tamo bi krišom bacio poneki pogled prema Petri koja je slušla svoju majku i piljila pred sebe.
Istina, više mu se dopadala kao raskošna plavuša. Žene mogu sasvim drugačije da deluju na nekog muškarca ukoliko promene izgled. Posmatrao je njenu kosu, svestan kako joj takva frizura ne pristaje. To bi pristajalo ženi od bar deset ili petnaest godina više. Možda je i dobro što je došao ovde – zaključio je mahom odobrovoljeniji, možda je vreme da joj skrene pažnju na to kako izgleda.
U slast je pojeo ručak koji mu je bio serviran, saslušao je svu priču koja je kao potok tekla iz usana Neli Legoix svestan kao će već nakon ručka popričati sa Petrom o životu kog je vodila nekad i kog će voditi ubuduće...
Kao rasna plavuša.
|
|
|
(0 Glas(ova))
HRK
7.2447
USD
1.3069
GBP
0.8367
CHF
1.3660
JPY
113.6400
HUF
283.8100
PLN
4.0040
CZK
24.7630
19°C 
25°C 
20°C 
18°C