To jutro ga je sasvim nenadno pozvao k sebi Jean Paul Blaisy koji je bio nekako previše unervozen u svojoj kancelariji. Nicolas je odmah uočio njegov nemir, kao i to da je kancelarija malo sređenija, promenjene su slike a jedan deo zida je bio ofarban u svetliju nijansu. U uglu je bilo stavljeno drugo cveće. Očito je kako je gospodin Blaisy potraživao ležernost. Nicolas se upitao da li je i uspeo u tome.
Iako je tog dana očekivao Petru, trudio se da bude smiren, opušten, gotovo kao i svaki put kad bi išao na prvi raport prosleđivanja sopstvenih utisaka koje je skupio. Do tada se s Jean Paulom čuo nekoliko puta. Razgovori su bili kratki, šturi.. Jean-Paul mu je davao dovoljno slobodnog vremena, novca je imao koliko god je hteo..
Nicolas je sedeo naspram njega, uočivši tamne podočnjake. Setio se kako mu je madam Blaisy juče rekla da mora ići kući zbog prijema njenog supruga. Ili je reč bilo o običnoj večeri? Očito je kako je ta večera bila nešto burnija, opuštenija, veselija.. Jean-Paul je delovao pomalo zagonetno.
– Očekivao sam vas i ranije – počeo je naglo. Nigde nije bilo onog ''dobro jutro''.
– Je li?
– Da.
– Rekli ste da se javim nakon što prikupim neke podatke – rekao je Nicolas i podsetio ga na reči koje Jean-Paul Blaisy i sam posebno naglasio.
– Zanima me – zastao je. Uvek je zastajao, iako su obojica na određeni načan znala šta ga to tačno zanima.
– Madam Blaisy!? – Nicolas ni sam nije znao šta bi rekao. Imao je i više nego dovoljno dokaza da je jednom za svagda razotkrije i istisne iz života ovog jadnog, matorog rogonje. Samo se smeškao. Nije želeo da je istisne iz njegovog života. Zapravo, tek tada se upitao, iako to mesto nije bilo ni najmanje prikladno za takvu vrstu razmatranja – šta to on zapravo tačno i želi od nje?
– Zanima me da li ima nekog pomaka u vašoj istrazi? – nataknuo je naočare. Čelo mu se pri tome naboralo. Nicolas zaključi kako je gospodin Blaisy očito mnogo zamišljeniji i pomalo zagonentiji nego ikad do tada. Mnogi večernji prijemi za sobom ostavljaju zagonetke..
– Ništa značajno – kratak odgovor. Začuo se otkucaj sata i ta tišina je bila neprijatna.
– Baš ništa?
– Ne. Mada bili ste u pravu. Povremeno koristi kokain – rekao je Nicolas tiho.. Koristila je ona štošta drugo uz kokain...
– Znao sam kako nešto nije u redu – Jean Paul se osmehnu osmehom za kog se nije moglo odrediti da li je osmeh podrugljivosti ili podmseha. – Čim sam video ono njeno ogledalo prvi put znao sam kako nešto nije u redu.. Sem toga – stavio je kažiprst na slepoočnicu očito odobrovoljeniji, ali svakako zamišljen povodom onog što je mislo reći – kako nema šanse da na ogledalce stavlja brašno, ili neki puder za telo, zar ne?
Nicolas se osmehnuo.
– Ne, ipak ste bili u pravu – setio je se onako sa zabačenom glavom, sa ožiljkom na vratu i sa sanjarskim izrazom lica – voli da šmrče.
Jean-Paul je ustao i stao je iznad prozora osmatrajući Aveniu J.Lolivie. ništa zabavnog nije bilo dole, ali on je ipak bio zabavljen posmatranjem običnog saobraćajnog haosa koji je cirkulisao avenijom.
– Kako ste to otkrili?
– Slučajno sam saznao – rekao je polako.
Jean-Paul Blaisy se okrenuo i upro dug pogled u njega. – To je loše za nju zar ne?
– Vrlo loše.
Opet je svratio pogled na aveniju
– Da li to radi i u društvu?
– Povremeno, ali nisam imao prilike da je vidim – Nicolas je bio srećan što ga taj čovek u tom trenutku ne gleda. Bio je svestan ozbiljnosti te situacije, kao i činjenice kako se nalazi u vrlo opasnom trokutu čiji je kraj mogao imati divovske, razrajuće razamre po sve njih.
– Šteta – Jean-Pual Blaisy odvrati tvrdim i grubim glasom – voleo bi da je vidim.
Seo je za svoj stol i otvorio fioku. Videlo se kako se nešto premišlja. Čas je pogledavao prema Nicolasu, čas je pogledavao prema fioci kao da tamo drži neku retku, dragocenost.
Doduše vratio je ruke na stol, a da nije izvadio iz fioke ono što je mislio.
– Hteo bih nešto..
Nicolas ustanovi kako se čovek nalazi u uvek istoj fazi preispitivanja samog sebe. Čak i sada dok bi on sedeo u njegovoj kancelariji, svakako spreman i voljan da odradi posao koji mu je zadat, činilo se kako Jean Paul Blaisy još uvek razmišlja o onom šta zapravo hoće. Nicolas zaključi kako bi mu najbolje bilo da kraj sebe ima nekog psihoanalitičara koji bi mu na najbolji mogući način izuzetno kvalitetno napravio analizu onog što treba da se odradi, i analizu toga kako će sve to delovati na gospodina Blaisyja u bliskoj budućnosti. Ukoliko nije bio spreman na sve ono što jedna klasična prismotra nosi sa sobom, iz kog razloga je, nemoćno se pitao Nicolas, uopšte i odlučio da unajmi detektiva. Naglo zaključi kako se to već svakako pitao još onda kada je po prvi put bio u toj kancelariji i da će se to pitati, najverovatnije svaki put kad dođe u tu kancelariju.
– Da? – nukao ga je Nicolas. Naglo zaključi kako su madam Blaisy i Jean Paul slični jedno drugom.. Načuo je već dovoljno priča o tome kako razni bračni parovi s vremenom liče jedno na drugo, tako je i on sam osećao kako bračni par Blaisyjevih ne odskače mnogo jedno od drugog, izuzme li se spoljašnost i vremenska dob.
– To je nešto što može biti vrlo... loše..
– Po vas?
– Da, a između ostalog i po Trishu!
Nicolas upitno dignu obrve.
– Možda i po vas – kao da se igra neke irge za koju nisu bila ispisana nikakva određena pravila Jean Pual Blaisy konačno izvadi iz fioke čekovnu knjižicu. – Ispisuću vam ček.
– Ispisali ste već jedan – podseti ga Nicolas. Ček je bio basnoslovan, iznos je bio veliki.. O čemu je bilo reč sada?
– Hoću da nabavite svu najkvalitetniju opremu za snimanje. Želim da svaki pokret moje supruge snimite i svakako mi dostavite sve ono što ona bude radila u kupovini, u pozorištu, na onim svojim užansim revijama i uopšte.. – zastao je dok je vrlo brzim pokretima ispisivao ček – I da mi svakako dostavite sve te snimke!
Pružio mu je ček. Njegov pogled ispod naočara je bio pomalo ugasao, ličio je na osobe koje su doživele najgore brodolome u sopstevnom životu i začudo, nakon svih tih potapanja, još uvek su ostajali živi.
Nicolas je uze ček mahom zamišljen. On je već nagovestio kako poseduje opremu i sve ostalo.. Nije razumeo zbog čega je to.
– Nemojte me pitati suvišne stvari. Jednostavno želim da znam svaki njen pokret.
Očito je kako je gospodin Blaisy postao nestrpljiv? – zaključi Nicolas koji je, ni sam nije znao zašto, iz tog razloga postao nekako odobrovljeniji činjenicom kao taj bogati, matori snob nije toliko ravnodušan na sve ono to čini njegova žena iza njegovih leđa. Iako je gospodin Blaisy bio miroljubive i čak štoviše pomalo plahe prirode, bilo je očito kako upravo ta plahost izaziva rast njegovih rogova.
– U redu. Trudiću se da vam udovoljim u tome – rekao je on polako. Gospodin Blaisy ga je upitno posmatrao, ali Nicolas se osećao pomalo neprijatno iako tome nije mogao da ogonetne.
Bilo je vreme da ode odatle. Dogovorio se još nekoliko nebitnih pojedinosti i potom je otišao, uz reči kako će se kroz tri dana vratiti da se dogovore neke detalje i, naravno, da mu Nicolas već tada donese odgovarajuće snimke.
To jutro ga je sasvim nenadno pozvao k sebi Jean Paul Blaisy koji je bio nekako previše unervozen u svojoj kancelariji. Nicolas je odmah uočio njegov nemir, kao i to da je kancelarija malo sređenija, promenjene su slike a jedan deo zida je bio ofarban u svetliju nijansu. U uglu je bilo stavljeno drugo cveće. Očito je kako je gospodin Blaisy potraživao ležernost. Nicolas se upitao da li je i uspeo u tome.
(0 Glas(ova))
HRK
7.2447
USD
1.3069
GBP
0.8367
CHF
1.3660
JPY
113.6400
HUF
283.8100
PLN
4.0040
CZK
24.7630
18°C 
25°C 
21°C 
19°C 
18°C 
20°C