Upuštali su se u sve ono, što je po Nicolasovom utisku bilo svojstveno samo osobama koje su opsednute seksom u abnormalnim merama. U roku tih nedelju dana delovali su nalik jednoj seksualnoj trojci koja savršeno dobro funkcioniše. Nicolas se pitao šta li bi to tačno i trebao da napiše gospodinu Blaisyju u onom izveštaju? I da li bi taj izveštaj na gospodina Blaisyja delovao nalik leku koji bi mu ubrzao rad srca i doveo do srčanog udara? Nicolas, sve u svemu, nije ni želeo da se oseti krivim za tako podao i odvratan čin, tako da ništa nije ni rekao. Iako je obavio dva nevažna razgovora sa njim, bilo je očito kako će uskoro – naravno i što pre – doći u njegovu kancelariju s nekom novom iscurelom informacijom.
Nicolas je odjednom poželeo da o tome priča sa madam Blaisy. Možda u onim trenucima kada je ona ležala kraj njega, dok bi s druge strane ležala Petra. Bilo je očito da im je taj veliki ležaj tesan. Ili mu je samo tako delovalo?
Otišli su i u robnu kuću i gledali krevete. Trishi se dopao jedan sa ružičastim i crnim presvlakama. Cena je bila, kako je to ona naglašavala kao da je od onih koji striktno vode računa o novcu, sasvim sasvim pristojna i za njihov džep.
U njemu je još tokom ostatak tog dana uveliko odzvanjalo u ušima ono ''njihov džep''. Pitao se kakva li su to oni neobična prijateljska trojka koja, da može i da ima uslova, svakako bi u neko skorije vreme pokucalo na bračna vrata. Zakon zabranjuje ljudima, barem na tom području, bigamiju i odnose takve vrste. Možda bi sve to bolje bilo da su neke druge vere!
Upuštali su se u svakakve rizike. Jednom prilikom dok su se vozili s njegovim fordom, madam Blaisy je bila ta koja je izigravala šofera. Išli su prema Essonu i Nicolas se celo vreme plašio kako se neće naći pred onim hotelom i da Trisha neće zapasti u krizu kupovanja kokaina.
On i Petra su bili na zadnjem sedištu i njega je zabavljalo to što je ona uporno želela da ga raskopča.
– Ovo nije mesto za to! – govorio je kao da se pravda. Doduše, nije tako mislio.
– Neću te povrediti – rekla je Petra, koja se u periodu produženog boravka u Parizu o kom je, naravno, obavestila svoju majku najviše radovala i još više opuštala. Nežno ga je milovala po licu. Utisnula je jedan kratak poljubac u njegov vrat, prateći vrhom svog jezika liniju između njegovog ramena i ušne školjke.
Nicolasov pogled bio je na Trishinim negovanim rukama i potiljku. Želeo je da joj vidi lice, želeo je da ih gleda, da proživljava sve ono što je on proživljavao dok je posmatrao u onom stanu, dok je gledao kako je češka sirovina ispraća, dok se osećao prokleto, odvratno, bezveze i na sasvim drugom mestu.
Spustio je svoje ruke na Petrine male grudi, setivši se trenutaka dok je još u Bargesu razmišljao o tome kako ih dotiče. Sada ga to nije toliko dražilo. Više ga je uspaljivala činjenica da je madam Blaisy, u ovom slučaju, samo običan šofer.
Osetio je njene poljupce na svom vratu, grudima, za tili čas se njegova košulja našla na podu, a ona je konačno dobila zeleno svetlo da se baci na raskopčavanje njegovih pantalona. Tokom tih par dana je u tome postala maher. Bio je svestan kako sa njom nije vodio razgovor na temu Gauthera i činjenice da bi postojala vrlo velika verovatnoća da oni svoju vezu nastave ukoliko bi se njihov monogamni odnos sveo na klasičnu bigamiju. Pitao se da li je bigamija – savremeno doba? Ili je to uvek bilo tako? Od pamtiveka je čovek naginjao ka tome jer je u tome video više slasti i moći... Ni malo drugačije od krda životinja, razlika je samo u tome što je čovek razmišljao.. Ako je razmišljao..
Sada Nicolas nije ni najmanje razmišljao. Jednostavno se opustio i tek povremeno, više s jednim okom, bacio je pogled napred prema onim negovanim rukama na volanu i potiljku pitajući se da li nju išta od svega toga dotiče. Seks u vozilu u pokretu je zabavan ukoliko se posmatra sa više strana, naročito na predelu gde se nalaze kanjoni i gde je put i više nego opasan. Ukoliko se stavlja život na kocku zbog seksa tada sve dobiva drugačije dimenzione okvire i pogled na sve drugo se širi.
Osetio je njene ruke na svojim golim bedrima. Njene ruke su bile drugačije, njeni pokreti su bili brzi, pomalo hiroviti, na određenim mestima se nije zadržavala onoliko koliko je trebalo. Da li se to pripisuje umeću predigre? Ženama treba određeno vreme da dostignu nivo uspešnosti u predigri! Petra nije prošla te nivoe. Da li njena veza sa Gautherom zakazala? Ili nikad ni nisu koristili sve čari koje sa sobom nosi predigra?
Osetio je kada se odvojila od njega da bi potom, kao u nekom tesnacu, uspela da ga opkorači. Petra uveliko nije imala ništa na sebi i to je zabavaljalo. Mada bi Nicolasa mnogo više zabavljalo da se ona nalazi na prednjem sedištu za onim volanom. Čak i kad je uronio u nju, neki izuzetan osećaj ushićenja (jer ipak to mu je bilo prvi put u životu da ima seks u vozilu u pokretu) je izostao i Nicolas nije uspeo da ga pronađe u sebi. Znao je da bi bio mnogo uzbuđeniji, zadovoljniji da se na Petrinom mestu nalazi madam Blaisy. Setio se trenutaka dok je mislio kako ga Petra, kao nekadašnja simpatija, uveliko uzbuđuje i da može da probudi u njemu orkane. Prevario se. To je sada shvatao dok je plavo-sivi ford odmicao niz autoput sa svega 100 na sat. Petra je pripadala prošlosti. Madam Blaisy je bila stvarnost.
Da li da o tome povede razgovor nakon što se vrati u stan?
Svršili su istovremeno, a pogled madam Blaisy je s vremena na vreme bio na retrovizoru i uperen u njih. Činilo se da je to zabavlja, da u tome uživa.
Nicolas se upitao gde je u svemu tome njena patnja.
Tog dana je madam Blaisy morala da ode kući. Začudo, tek tada je ustanovio kako je ona retko i odlazila svojoj kući. Nije je pitao kakvo objašnjenje je dala suprugu? Doduše, kako je već i iz iskustva znao da svako od njih vodi pomalo dvostruki život, znao je i kako je jednako tako mogla reći da je kod Chaterine Ravelinsky ili da tokom te nedelje ima sezonu fenomenalnih revija razne odeće koje ne želi propustiti.
Ostao je sam sa Petrom koja je, činilo mu se naprosto procvetala u svom tom njihovom zanosu kog su negovali kao prijateljska trojka. Nadao se kako ni jednoj od njih dve neće pasti na pamet da u sve to uključuju još nekog sa strane. Bilo je i više nego dovoljno kad je on samo stajao sa strane i posmatrao ih u njihovom ekskluzivnom vođenju ljubavi, pitajući se iz kog razloga se muškarci uzbuđuju na pogled dve žene koje se prepuštaju svojoj nežnosti. Još u školi je nekad slušao o tome. Sada je o mogao da potvrdi i iz iskustva.
S Petrom je dan protekao dobro, u razgovoru, priči, u činjenici da joj se Pariz dopada mnogo više nego dok je bila u vezi s Gautherom. Mrzeo je konstantno ponavljanje svega toga, naglašavanje tog imena. Doduše, ništa nije rekao. Tek tada je na brzinu bacio pogled na sat pitajući se da li je vreme da joj konačno kaže da ode kući?
Ne – prekorio je sebe. Sutra će joj to reći.
Nije joj to rekao ni sutra. Tog dana je madam Blaisy opet morala da bude odsutna i, kako je to naglasila preko telefona, imala je tek toliko vremena da uveče navrati.
Nicolas je želeo upitati o čemu se radi. Prekinula je vezu. Do vraga, bio je ljutit, gnevan, jarostan, i maltene je dobio snažnu želju da svoj gnev sruči i na Petru.
Samo je otišao u šetnju, a da joj ništa nije rekao.
Sedeo je u onom parku gde je onomad madam Blaisy uradila svoj odglumljeni čin ušmrkavanja, dok je snimao. Sada mu se učinilo da i njemu samom fali kokain da se primiri i oseti bolje. Ali on nije bio takva ličnost.
Znao je kako će ga uskoro nazvati i gospodin Blaisy s pitanjem o tome da li ima novih snimaka. Nekoliko puta je snimio scene njihovog vođenja ljubavi. Načisto se osećao pokvareno i perverzno dok se pitao kako li će se osećati gospodin Blaisy kada mu pusti odlomke. Možda će ga najviše uzbuđivati scena Trishinog vođenja ljubavi sa Petrom. Između tih nekoliko snimaka sigurno bi se našao jedan koji bi bio okidač za tog matorog rogonju.
Doduše, bila su to samo Nicolasova razmišljanja, jasno kako ih nikad neće proslediti čoveku kakav je Jean Paul Blaisy ,i koji jedva čeka da se dočepa nečeg takvog kako bi na brakorazvodnoj parnici držao kečeve u svom rukavu. Nicolas sada nije imao vremena da odvoji bar dva sata dnevno u praćenju tog rogonje inače bi, kako je Nicolas smatrao, svašta iskopao iz njegovog života.
Sada je razmišljao o njoj znajući da se oseća poput soma na suvom kad je bio bez nje i da je ona bila ta koja je bila i sjajila kao zvezda vodilja u njegovom životu. Bez nje je sve počinjalo da liči na nepregledne prostore koje je svojom jezivošću pružala Sahara.
Petra, ma koliko bila ljupka, slatka – bila je prošlost. To je sada shvatao i žarko je želeo da odjednom može posedovati Trishu sasvim i samo za sebe. Jasno je da ona nije bila žena za vezivanje, ali činjenica je da je to ono što njemu treba. Na ljubav i privrženost neke žene se ničim ne može uticati. To je nešto što dolazi samo po sebi.
Ostatak dana je proveo u Petrinom društvu, sve više uviđajući i to kako bi mnogo zabavnije bilo kada bi Petra – opet, nenadno – odlučila da ode u neki od muzeja i ubije dan u neprolaznoj renesansi.
Šetali su se kasnije kraj Sene i ona mu je rekla da je srećna. Kad ga je pitala da li je on srećan nije znao šta bi joj odgovorio. Kao da je i sam negde, u nutrini samog sebe, tražio odgovor na pitanje o sreći.
Posetio i Jean Paul Blaisyja koji je mahom bio opušteniji nego prošli put.
– Da li je bilo novih snimaka?
– Ne – kratko je rekao Nicolas – ništa što bih vam mogao pokazati.
Jean Paul je klimnuo glavom i činilo se da je sasvim zadovoljan sa tim odgovorom.
– Neću moći doći – rekla je Trisha tiho. U daljini se čula zvonjava i buka automobila, kao da se nalazila na mostu preko Sene.
– Zašto? – nemoćno je on pitao. Nije dolazila već dva dana.
– Imam nekih obaveza – želela je da završi razgovor i spusti slušalicu.
– Revije? – naglo je upitao. Nijednom do tada je nije ništa upitao na temu revija. Bila je to sporedna stvar u njihovim životima. Paunovo perje je bilo najidealnije samo za piste.
– Ne, nešto drugo je u pitanju – glas joj je bio drugačiji i Nicolas je bio ubeđen da nikad do tada nije zvučala ozbiljnije. – Neće me biti neko vreme u Parizu.
– Ali zašto za ime..
– Jednostavno, vreme je da odem – rekla je to naglo. Začuo se snažan zvuk sirene.
– Gde ideš?
– Ne mogu ti ništa reći.
– Obećaj mi da ćeš se javiti – bio je molećiv, uporan, istrajan ... Do vraga, poslednje što mu sada treba jeste da ona ode. Kako je bio poprilično nervozan taj je razgovor obavljao u hodniku ispred stana. Bilo je stvari koje skromna i domaćinska Petra ipak nije trebala čuti.
– Hoću – zvuk se prekinuo. Stajao je par trenutaka pileći su slušalicu koja je bila mrtva, a taj zvuk ga je nervirao jer mu je ukazivao, polako, tiho, preteći kako je jedan lep slastan deo života završen. Da li je završen? Nije želeo da misli o tome? Uostalom, hodnik ni nije najidealnije mesto za razmišljanje o tako nečem. Vratio se u stan, a Petra je upravo slušala jednu od pesama iz osamdesetih godina prošlog veka. Imala je izrazit dar da uspeva, bar na taj način, da zaustavi vreme i da učini budućnost poput nečeg što je svakako ispred ljudi ali što cirkuliše nekim nepoznatim tokom i da samo od ljudi zavisi hoće li se, svojom dobrom voljom, tome i priključiti.
– Majkl Džekson je neprevaziđen zar ne? – upitala ga je i okrenula svoje naivno lice prema njemu.
– Naravno – znao je da je prevaziđen i to još odavno. Stvari su prolazne.
– Razmišljam o smislu života u vreme osamdesetih godina prošlog veka.
– A ja o pubertetu! – bubnio je Nicolas iako se zapravo nije ni mogao smisliti u periodu kada mu je bilo dvanaest ili trinaest godina. Vreme prvih dlaka, vreme prvog svršavanja, činjenica kako se naglo oteže poput šimpanze da bi se razvio ... U šta?
– Pubertet je loše doba. Uvek ga preskačem, i mrzim ga. Čak i u knjigama, bolje je doba sazrevanja zar ne?
– To je kao Naomi Shealds iz romana ''Ljubav na američki način''. I ona je uvek preskakala sve te stvari vezane za pubertet.
Petra je slegnula ramenima.
– Nisam čitala knjigu, ali me podseti da je jednom nabavim.
– Ima jedna primerak kod moje majke.
– Svakako ću onda već prekosura posetiti teta Ana-Marie – rekla je to tiho, polako i pažljivo ga je posmatrala. Uočila je njegovu zabrinutost. – Gde je Trisha?
– Neće dolaziti neko vreme.
– Nijeu Parizu?
– Ne – kratko je odgovorio. Nije mu se pričalo o Trishi. Radije bi pričao o pubertetu.
– U svakom slučaju joj prenesi sve moje pozdrave – rekla je to tiho i ugasila liniju. Činilo se da je s nečim posebnim zainteresovana.
– Gde ćeš ti? – gledao je naoko iznenađen.
– Moram polako da pakujem moje stvari. I sam znaš da sutra uveče putujem u Barges. Moja majka insistira na tome da se što pre vratim kući, ili će, kako je to sama rekla svakako doći ovamo i biti nam novo poteniconalno društvo.
Pokušao je to da zamisli – sebe, Petru i teta Neli! Došlo mu je da povrati.
– U tom slučaju..
– Vreme je da pakujem stvari! – rekla je to s nekim osmehom na licu.
Da, shvatao je, bar je mislio kako je shvata. Ona je ovde bila na odmoru, na par dana klasične zabave i seksualnog valjanja u krevetu i na zadnjem sedištu, sve je to bilo osmišljeno s ciljem da zaboravi Gauthera.
Sedeo je sam i svestan toga kako je sada došlo vreme da i on zaboravi na sve to. Trisha je.. Gde? Sama pomisao na to da je nema, da ne zna gde je – činila mu se toliko odvratnom da se sam sebi činio mahom poprilično nesposobno.
Bilo je vreme da na neki način ubije sopstvena razmišljanja. Vreme je da počne da se bavi s snimcima.
Sutra će to odraditi, rekao je sebi pitajući se hoće li sada u ekskluzivnim scenama njihovog vođenja ljubavi uživati sam. Ili bi bolje bilo da i u tu svrhu upotrebi izraze neprevaziđene Naomi Shealds: ''Zašto vođenje ljubavi?.. Zašto ne obično fukanje? Ipak o tome je reč..''
Ujutro je Petra Legoix našla nešto malo vremena da ode u neke robne kuće i kupi poklone svojoj porodici. Već je pokušao pred sobom da predstavi taj prizor. Teta Neli s gomilom nekih tričavih poklona s kojima će joj Petra, po pitanju produženog boravka u Parizu, svakako začepiti usta. Bar na neko vreme.
On se bavio sa snimcima. Nikad nije voleo montažu. Klasično dosadan posao koji oduzima vreme, a na kraju se svodi na isto – jedan disk koji prikazuje određene snimke. Napravio je i nekoliko skica koje su ga posebno zabavaljale u tim samotnim jutarnjim časovima. Skice njega i madam Blaisy u raznim pozama koje su mu čak i u pola deset terale vodu na usta.
Mrzeo je činjenicu što ne zna gde je ona? Gde si Trisha? – čitavo njegovo biće je počinjalo da žudi za njom i sada je shvatao sve one muškarce koji su vremenom dobijali izistinsku želju da stanu na ludi kamen i vežu se.
– Uzela sam sve što mi je potrebno – rekla mu je Petra kada se oko tri sata popodne naizad vratila. Rekla je kako je u gradu gužva i kako je bole noge. Tako je i delovala. Krajnje umorno. Kupila je gomilu poklona. Najpre svojoj majici, potom prijateljicama, a uzela je i nekoliko zanimljivih sitnica za sebe.
– Želim nešto što će me uvek sećati na sve ovo – uzdahnula je s pritajenim zanosom u glasu. Pogledavala je po toj sobi, kao da je želela da je upamti upravo onakvom kakva je bila. – Trisha je ... Nije se još javila zar ne?
Odmahnuo je glavom. Njegova utučenost je bila toliko očita da mu ona nije postavljala dublja pitanja.
– Da li sam ja krivac? – odjednom upita svesna toga da ne želi da se raziđu na takav način. Nije bila krivac ni za šta, zar treba da ga podseća na to?
– Ne. Nisi ti ni za šta kriva – kratko je odgovorio. – Trisha je poslovna žena. Njen posao je zahtevan i ona povremeno ode – znao je da to nije tako. Udajom za Jean Paula bilo je očito kako je Trisha zaboravila bilo koji vid obaveze. Njen posao stjuardese je pripadao drugom svetu i drugom životu. Možda bi sve to i bilo u redu da postoji neka vrsta reinkarnacije!
– Shvatam.
Pričali su nevezano o svemu, a najviše o tome kako bi bilo dobro da se sretnu kada bude dolazio u Barges. Svakako da će se sresti, mislio je, a sve to vezano za Barges sada mu se činilo toliko dalekim da više nije želeo nogom kročiti u to mesto. Sve njegove misli bile su usmerne prema madam Blaisy i sada je stprljivo čekao Petrin odlazak.
Kada je došlo vreme polaska, on je bi taj koji je poneo brdo njenih kofera koji su se povećali za još dve putne torbe i sada je delovalo kao da je u Parizu provela barem dve godine. Pre nego što je izašao iz stana bacio je tek jedan brz, kratak pogled prema snimcima koji su bili na stolu, svestan toga da će joj te snimke doneti kada bude dalazio u Barges.
Retko je putovao autobusom, tako da je dolazak na autobusku stanicu za njega bio poput neke vrste doživljala. Petra je veselo pričala o ko zna kome i čemu, i on je znao kako će mu nedostajati ta njena brbljivost kojom je ospedala sve oko sebe. Nedostajaće mu njena vrhunska jela koja je spravljala u stilu najidealnijih italijanskih kuvara, njena volja da sluša preglasnu muziku, da zube pere sa dečijim pastama za zube ... Nije joj to pokazivao, nije ni želeo da ona tog bude svesna. Dovoljno mu je bilo što je i Trisha odjednom, naglo, i neplanirano nestala iz njegovog života.
Autobus je krenuo u pola devet. Rekao joj je da pozdravi njegovu majku. Obećala mu je da će to učiniti. Utisnula je dug poljubac u njegov obraz i onda je otišla.
Činilo mu se kako je jedan deo njega odjednom otišao s njom.
Vozio je prema stanu naoko potišten zbog svega toga. Sada ostaje samo čekanje da se napravi neki pomak koji bi svu onu znanu, blisku, iskušanu strast vratio u njegov život.
Kada se vratio u stan, bacio je tek jedan kratak brz pogled prema stolu uviđajući da nema snimaka.
Upuštali su se u sve ono, što je po Nicolasovom utisku bilo svojstveno samo osobama koje su opsednute seksom u abnormalnim merama. U roku tih nedelju dana delovali su nalik jednoj seksualnoj trojci koja savršeno dobro funkcioniše. Nicolas se pitao šta li bi to tačno i trebao da napiše gospodinu Blaisyju u onom izveštaju? I da li bi taj izveštaj na gospodina Blaisyja delovao nalik leku koji bi mu ubrzao rad srca i doveo do srčanog udara? Nicolas, sve u svemu, nije ni želeo da se oseti krivim za tako podao i odvratan čin, tako da ništa nije ni rekao. Iako je obavio dva nevažna razgovora sa njim, bilo je očito kako će uskoro – naravno i što pre – doći u njegovu kancelariju s nekom novom iscurelom informacijom.
(0 Glas(ova))
HRK
7.2447
USD
1.3069
GBP
0.8367
CHF
1.3660
JPY
113.6400
HUF
283.8100
PLN
4.0040
CZK
24.7630
19°C 
25°C 
20°C 
18°C