Gospodin Blaisy ga je očekivao u kancelariji sa rukama koje su bile postavljene na stolu. Upravo je završavao neki bitan razgovor kada je bledog i umornog Nicolasa sekretarica uvela u tu kacelariju. Nicolas se poput onih paćenika u nekadašnjim rimskim arenama sručio na stolicu uveliko želeći da negde postoji neka jazbina s proždrljivim lavovima koji bi mu na brzinu okončali muke.
Gospodin Blaisy je razgovarao još nekoliko trenutaka. Običan važan poslovan razgovor.
Sekretarica ga je pitala da li želi kafu.
– Samo viski – naglasio je ovo i posmatrao gospodina Blaisyja.
Do sada je on uvek bio taj koji je tog čoveka. Beatricinog zakonitog supruga, posmatrao s nekog višeg pijadestala. Sada se osećao maleno, kukavno, nikako, poput sićušnog mrava kog je ovaj s vrhom svoje cipele mogao da zgazi.
– Dobar dan Nicolase – lice Jean Paula odisalo je odobrovoljenošću. Delovao je odmorno, smireno, podmlađeno.
Sekretarica je donela viski kog je ovaj istog momenta ispio. Sekretarica se povukla, a gospodin Blaisy ga je nekoliko trenutaka strpljivo posmatrao.
– Viski nije preporučjiv – pogledao je na svoj ručni sat – u tri sata popodne. Najbolje ga je konzumirati u kasnijim satima.
– Znam – odgovori Nicolas.
– Želite li da popijete još jedan viski? – ovog puta je Jean Paul smireno stisnuo dugme. U zidu se otvorio regal sa pićem i sada je Jean Paul bio taj koji je ustao i prišao regalu.
– Dan je izuzetno topao za Pariz? Jun u Parizu nije najidealnije mesto za preživljavanje. Preoručujem Nicu ili Kan. Imam neke svoje poznanike u Marselju koji bi voleli da navratim kod njih na par dana.
Da li je Trisha u Marselju? – pitao se Nicolas. Do vraga i sa Trishom?!
– Verujem da je to vrlo dobra ideja.
– U svakom slučaju ću da razmislim o tome – Jean Paul mu je pružio čašu sa viskijem. – Nisam stavio led.
– Nema veze – rekao je Nicolas koji se zaista nije osećao najbolje.
– Mislim da nije dobro što je oprema nestala – zaključi gospodin Blaisy – ali ne mislim da treba da budete baš toliko utučeni. To je ipak samo elektronska oprema – seo je u svoju fotelju u koju je tako dobro, tako originalno upadao.
''Kad bi on znao...? – Nicolas nije imao snage ni da završi ta razmišljanja.
– Da, samo elektronika – to je jedva izrekao. Setio se njihovog vođenja ljubavi u troje. To je bilo daleko od ''samo'' elektronike.
– U svakom slučaju moraću opet da vam ispišem ček kako biste opet kupili sve što vam je potrebno. Preporučujem vam da što skorije promenite stan. Ukoliko je neki lopov ušao u stan s ciljem da uzme opremu, ima velikih šansi da u stan dođe opet – gospodin Blaisy je zastao s rukom iznad fioke. Činilo se da će svaki tren da je otvori i da izvadi svoju čekovnu knjižicu. Ali još je razmišljao o nečem.
– Drugi stan! – ponovio je Nicolas za njim. Od druge čaše viskija mu se sve mutilo, gubilo.
– Naravno – reče Jean Paul Blaisy i vrati ruke na stol. Nije otvorio fioku i nije uzeo čekovnu knjižicu. Njegovo lice je bilo mahom poprilično ozbiljno. Stisnuo je dugme. Regal u uglu se zatvorio. – Imate još jedan stan ako se ne varam. Čini mi se u Buelvaru de Montparness.
Nicolas je zatreptao dva puta pred njim. Nijednom ga o tom stanu nije obavestio. Niko nije ni znao za taj stan, sem njega. Čak ni Trisha.
– Da, tako je.
Konačno Jean Paul otvori svoju fioku. Uzeo je neku fasciklu.
– Taj stan ste, koliko vidim, iznajmili na čitava tri meseca – izvadio je neka dokumenta i nataknuo je naočari i iščitavao. – Retko ste tamo čini mi se? – upitno je gledao prema njemu. – Moje je da znam iz kog razloga.
Nicolas zatrepta.
– Da, davno sam bio tamo.
– Da li je krevet neudoban? – opet upita i pruži mu sliku zgrade u kojoj se nalazio taj stančić. Bilo je slikano iz zgrade prekoputa.
Nicolas je zurio u tu sliku ni sam ne znajući šta bi tačno rekao.
Jean Paul ga je posmatrao. Sad je imao svoj klasičan, poslovan stav kad bi mu lice poprimalo izgled fascinatne grabljivice.
– Tamo ću odneti opremu – rekao je Nicolas koji je bio zbunjen tom slikom. To kao da je... To kao da je slikano iz onog stana gde je Trisha odlazila, bacala činiju s francuskom salatom i svetlo se gasilo pre nego što bi otišla u krevet s onim kompjuterskim zavisnikom.
– U svakom slučaju bi bilo idealno mesto gde biste mogli da živite – Jean Paul se osmehnuo. Činilo se kao da igra neku igricu. – A sada bih vas zamolio da me ispratite u jednu od susednih prostorija.
Krenuli su odatle kroz ona druga vrata. Ušli su u predivnu luksuzno opremljenu prostoriju koja je mahom više ličila na apratman. Sve je bilo ukusno, a prostorija kao da je bila preslikana iz onih pridivnih uređenih hotelskih soba slavnih hotela u Dubaiju.
– Sedite Nicolas – reče mu Jean Paul koji se potom smestio naspram njega.
Nicolas ništa nije shvatao, ali svejedno kako je taj dan uveliko pretio da bude poput velikog pomora za njega samog ništa nije ni govorio.
– Da li ponekad imate utisak kako stvari izmiču kontroli?
Nicolas ga je posmatrao nekoliko trenutaka.
– Povremeno.
– I da to izmicanje kontrole može biti itekako opasno po vas?
Klimnuo je glavom. Grlo mu je od onog drugog viskija bilo suvo.
– U svakom slučaju kada stvari izmiču kontroli najbolje je sve staviti na pladanj i razotkriti razloge. Uvek sebi govorim ukoliko mi nešto u vezi nekih osoba nije jasno, najbolje da sačekam određeno vreme. Sve uvek izbija na površinu. Istina je nešto što se ne može sakriti – Jean Paul Blaisy se naslonio na naslon tog kožnog divana. Čas je gledao oko sebe da bi onda svu pažnju nanovo usredsredio na Nicolasa koji je u tom momentu svojim prstima prolazio kroz kosu ustanovivši kako je uveliko vreme da se okupa. Nema sumnje kako je sad ličio na madam Blaisy u onim trenucima nakon okršaja sa Paulom iza restorana kada je itekako mirisala samo na sebe. Jedino on nije imao masnice.
– Da, slažem se s vama – nije shvatao sa čime se to tačno slaže, ali odlučio je da bude pripravan. Sve je otišlo do đavola, za tako kratko vreme.
– Meni je, vidite, smisao vaše potrage već kroz nekoliko nedelja bilo sasvim besmislen. Razumem, dogovorili smo se u svakom slučaju, da imate vremena na pretek. Ali Trisha kao Trisha nije profesionalni ubica, niti je poznati sadista, mazohistički bolesnik i tome slično. Čak štoviše nije član nikakave političke organizacije tako da je potraga za nečim sumnjivim kod nje zapravo mačiji kašalj!
Nicolas je znao da je to istina, ali kako da mu objasni...
– Nedugo potom sam unajmio još jednog detektiva koji je u ovom slučaju bio unajmljen da bi pratio Vas! – ovo poslednje je naglasio, a izraz lica mu se promenio pri tome.
– Mene? – Nicolas je bio iznenađen. – Ali ja ...
– Vi ste već kroz dve nedelje imali dovoljno materijala s kojim ste raspolagali... Koliko mi je moj detektiv rekao, ne želim da ga imenujem u ovom slučaju, jeste da u stopu pratite moju suprugu, imate mnogo snimaka, znate i previše ..
Nicolas zatrepta. To je govorio takvim žustrim, odvratnim tonom da je ispalo kao da je on sam kriv što je njihov braka vrlo loš i što mu Trisha nabija rogove.
– Želeo sam da imam što potpuniju sliku svega – poče Nicolas, tražeći najadekvatnije obrazloženje.
– Shvatam vas. Bitno je biti temeljit.
– Naravno! – Nicolas u tome oseti potporu koja mu je sve više i više izmicala, a koja mu je bila itekako potrebna. Gubio je tlo pod nogama. Čitav dan je gubio tlo pod nogama. Pitanje je bilo vreme kada će mu sve izmaći. Kontrola je grozna kada se gubi. Nije li zapravo od gospodina Blaisyja velikodušno što želi pričati o svemu tome?
– Doduše, u vašem slučaju nije bilo reč samo o temeljima. Vi ste se – pažljivo je tražio reči – zaljubili u moju suprugu.
– Ne, ja ... – zastao je. Šta je imao skrivati? Neki drugi detektiv ga je uveliko snimio. Kada? Gde? Sranje! Nije obratio dovoljno pažnje na ono što je još bilo sastavan deo jedne dobre istrage, a to je da li ga neko posmatra. To je bio sastavan deo istrage u slučaju da ganja mafijaše, profesionalne ubice ili vladine državnike. Trisha je bila sasvim obična, bezopasna.
– Priznajte kako vam je postala draga – reče Jean Paul i osmehne se. Lice mu se izmenilo pri tome i postalo je nežnije i opušteno. – Ona je takva, brzo se uvuče u srce nekog čoveka.
Nicolas je uzdahnuo duboko. Grlo ga je još više zapeklo. Ponor pred njim je bio sve veći i ozbiljno je pretio da ga konačno proguta.
– S te strane vas shvatam, ali nešto mi ipak nije jasno – sada je Jean Paul nasuo piće sebi i polako otišao do prozora gledajući dole u kolaps na Aveniji koji se malo-malo stvarao i bio je učestao. – Čemu svrha ucenjivanja?
– Ucenjivanja?!
– Da, mislili ste kako ja neću sve to saznati.
Nicolas se seti kamerice koja je bila postavljena iza mini-linije. Pitanje je bilo da li je u stanu bilo i prislušnih uređaja. Najpre se pitao ko je to postavio? Sada je gledao u gospodina Blaisyja! Unajmio sam još jednog detektiva koji je u ovom slučaju bio unajmljen da bi pratio Vas! Interesantan zakon ponude i potražnje – prismotrom na prismotru!
– Saznao sam razne stvari. Doduše, kada mi je već Trisha nakon jednog našeg svečanog prijema kog smo održavali došla s pričom o tome da je ucenjuje, muči i ganja jedan od mojih plaćenika – verujte mi, Nicolase da mi je sve postalo mnogo jasnije, a složena slika svega je postala prostija. To vam je kao kada – vratio se i seo na divan – gledate ples na podijumu. Najpre vam se plesni koraci čine poprilično složenima, kasnije kad ih naučite uviđate samo da je sve stvar tehnike.
Nicolas uzdahnu duboko. Trisha je došla sa idejom o ucenjivanju? Setio je se nakon jednog vođenja ljubavi kad je izašla, kada je oblačila gaćice. Prijem je nesumnjivo bio stresan!
– Ne bih vas uvlačio u sve to o čemu sam tada razgovarao sa njom. Bio je to odlučujuć i presudan razgovor za mene, sramotan razgovor za nju, ali odlučujuć razgovor za nas i naš brak! – glas mu je bio tvrd, ton je bio ton pobednika.
Da li su se to njegovi rogovi naglo smanjili? – pitao se Nicolas koji se nikad kao tada nije osećao tako odvratno, poniženo i poprilično poređeno.
– Donesite mi materijal! – gospodin Blaisy je to rekao pritisnuvši jedno maleno dugme.
Nicolas je sedeo skrhan, oduzet... Pitao se koji je to klinac provalio u stan i odneo materijal? Gledao je u Jean Paula koji je držao karte u svojim rukama. Da, to je bio taj adolescentni klinac.
Nicolas se iznenadio kad je između dvojce muškaraca koji su uneli ukradenu opremu i postavili je na stol, ugledao i madam Blaisy koja je u skromnoj crnini i s šeširom na glavi ušetala u tu prostoriju šireći oko sebe onaj pozat miris spoja nekoliko parfema. Stajala je kraj tih aparata, tek polako kažiprstom dotičući kameru kojom je Nicolas snimao sve ono što su činili u troje.
Zastao mu je dah kada je ugledao. Bila je izmenjena, drugačija, daleka i pripadala je Jean Paulu. Da, to je bila prokleta, odvratna i bolna činjenica!
– Pustite to – rekao je Jean Paul koji je samo na brzinu okrznuo svoju suprugu koja je stajala sa strane i sada je ona bila posmatrač zbivanja u sobi koja su polako dostizala tačku usijanja.
Nicolas je sedeo kao oduzet. Šta reći? Šta učiniti? Setio se sebe kad je ucenjivao Trishu? Osećao se vraški moćno, divno, muškarački. Sada ga je ona posmatrala s iskrenim prezirom u pogledu. A kako tog prezira nije postao svestan još ranije? Kada se ružičaste naočare skinu sa lica, svet postaje zaglušljujuće siv!
Jean Paul je dao znak momcima da izađu napolje, dok je smireno, staloženo premotavao snimak njihovog grupnog vođenja ljubavi.
– Zaista – uzdahnuo je duboko, očito ni njemu samom nije bilo lako zbog svega toga – impresivno. Zar ne dušo?
Trisha mu je prišla i svoju ruku je stavila u njegovu.
Nicolas ih je posmatrao. Bračni par Blaisyjevih konačno na jednom mestu, oboje tvrdoglavi, uporni, moćni, s bogataškim držanjem i istaknutim snobizmom. Bračni parovi s vremnom počinju da liče jedno na drugo.
Nicolas je imao tek toliko snage da pogleda prema ekranu u trenutku kada su se Trisha i Petra dodirivale nežnim i blagim pokretima.
– Zaista zanimljiva devojka, zar ne dušo? – okrenuo se Jean Paul prema Trishi koja je zurila u ekran odsutnim pogledom.
– Naravno dragi. Šteta što je morala da se vrati u Barges. Ali verujem da će ona s vremenom opet posetiti Pariz.
– Upoznaćeš me s njom – rekao je Jean Paul zagledan u Trishu iz profila.
– Naravno dragi, ako dođe u Pariz – odvrati Trisha i zagleda se u Nicolasa. – Ona je Nicolasova komšinica u Bargesu. Poznaju se već duži niz godina. Mislim da ti Nicolas može mnogo toga reći o noj – rekla je to tiho i jasno. Istina je bila očita!
– U svakom slučaju – Jean Paul je bio zabavljen premotavanjem snimka do dela kada Trisha i Nicolas vode ljubav. Gledao je to nekoliko trenutaka ne trepnuvši. – Zaista zbunjujuće..
Potom je ugasio sve to. Na njegovom licu bilo je očito gnušanje, ali je zadržao prisebnost. Zagledao se u Nicolasa.
– Pitanje vremena je uvek jedno od pitanja kog se pridžavam u svom radu. Nekim poslovima treba vremena da bi poslovna strategija što bolje napredovala. Tako i ja, pustim ljude da govore, čine, i rade. Svakako je poslednja reč moja! – osmehnuo se sa ironijom na licu – Draga, želim da sa Nicolasom razgovaram nasamo – uputio joj je kratak pogled.
Trisha je klimnula glavom i zatim je krenula prema izlazu. Okrenula se samo još jednom na vratima da bi Nicolasu dobacila jedan iskren, prezriv pogled. Nije se pozdravila. Pozdrav je bio suvišan.
– Pa, gospodine Velimier, najiskrenije bih vam preporučio da posle svega ovog što smo videli i otkrili što pre povučete iz Pariza. Ne želim da zalazim u detalje svega toga. Vaš stav je bio sveden na to da posedujete moju ženu, mimo toga što vam je o bila isključivo poslovna obaveza zbog koje ste došli u Pariz!
– Ali ona.. ona vas vara! – rekao je to, ne znajući ni sam zašto. Bilo je besmisleno. Nije bilo karte na koju bi mogao da zaigra, sem sopstvene zaslepljenosti. Ali to pred gospodinom Blaisyjem nije bilo nikakvo obrazloženje. Osećao se užasno, gore nego Human League u pesmi ''Don't you want me baby''
– Razgovarali smo o tome – uzdahnuo je duboko – mislim da će mnoge stvari po pitanju svega toga da se promene. Vreme čini svoje, tako je i ovo iskustvo s vama pomoglo mojoj Beatrice da uvidi ispraznost takvog življenja – ispalo je kao da je gospodin Blaisy zahvalan njemu na svemu tome.
– U svakom slučaju nemojte više raditi na slučaju moje supruge. Ukoliko budete bili još jednom pripravni da joj se samo obratite, obavestiću nadležne organe o vašoj bolesnoj nasrtljivosti. Čak su i dokazi ovde – pokaza prema stolu i snimcima.
Bolesnoj nasrtljivosti?! – Nicolas je osećao kako se oko njega sve vrti.
– Biću toliko fer prema vama iako to ne zaslužujete, tako da ću napisati da niste uspeli u svojoj potrazi! – nastavio je Jean Paul svojim neumoljivim, poslovnim stavom. – Od sada pa nadalje radite s svojim životom šta želite. Verujem da je sve ovo bilo poprilično loše iskustvo za sve nas, posebno za vas!
Nicolas je trezno razmišljao. Svo vreme od kad je bila u onom malom stanu je bilo s ciljem da se on konačno oslobodi i kaže svoje, a Trisha je bila nervozna i pušila cigaretu za cigaretom. Sad je znao razlog te nervoze. Da li je ženska duša kao okean? Očito da je to poređenje malo. Bolje bi bilo reći da je kao čitava galaksija!
– Ovaj ja.. – reči su bile suvišne. Sve je bilo rečeno sa tim snimcima, tim rečima, činjenicom da je Trisha u drugoj prostoriji i da željno iščekuje njegov odlazak. Rekla je da je morala naglo da otpujute ... Naravno da je otputovala – u naručje svog supruga!
– Neću praviti nikakvu dramu. Senzacija bi u tom slučaju bila nezaobilazna. Ali meni nije do toga, želim da sačuvam svoje dobro ime, i ime svoje supruge. Nebitno ako ne razumete. Vaše mišljenje nije mišljenje koje bi mi nešto posebno značilo – Jean Paul prekrsti ruke na grudima i zagleda se u mladog muškarca. – Idite iz grada Nicolas! Idite u Barges, Orleans, Dijon.. Francuska je izuzetno velika, i siguran sam da ćemo se kroz dve godine svi sa zadovoljstvom sećati svega ovog što smo preživeli, zar ne?
Nicolas shvati kako je vreme da krene. Pre nekoliko dana je imao sve. Sada nije imao ništa. Bio je na istom mestu na kom je bio kad je došao u Pariz. Uzdahnuo je duboko. Naravno da će se sećati. I kroz stotinu godina!
– Preporučujem vam da se odmorite od svega ovog, pročistite... Vremenom ljudi ipak shvate da nad njihovim životima caruje Bog. Preporučujem vam da posvetite duhovnim stvarima, previše uživanja u svemu onom što je telesno dovodi do okrenutosti k sebi i sopstvenom egu. To nije dobro – Jean Paul je klimnuo glavom. Bio je to znak da Nicolas konačno može da izađe odatle.
Izašao je polako, smirenim korakom, svestan toga da se čitav svet naglo i odjednom promenio. Prošao je kroz kancelariju gospodina Blaisyja, da bi zatim ušao u kancelariju njegove sekretarice koja ga je na brzinu okrznula pogledom.
– Gospođa Blaisy vam je ovo ostavila – pružila mu je malu svetlo braon vrećicu – rekla je da vam želi sve najbolje u životu.
Uzeo je vrećicu i krenuo prema izlazu. Napolju ga je sačekalo vrelo sunce, žega i njegov ford. Seo je u njega i naslonio glavu na volan. Sve se srušilo, sve je nestalo, iščezlo, a on od zaslepljenosti sopstvenom strašću nije video dalje od nosa. Ljubav je slepa, strast je još gora!
Nije imao ni vremena ni volje da razmišlja o tome zašto je gospodin Blaisy oprostio Trishi sva ona lutanja, posrtanja. Bračni parovi liče jedni na druge. Možda je i sam imao sličnih stvari iza sebe. Nije bilo vreme za razmišljanje o tome. Želeo je samo da što pre ode odatle. Na neko drugo mesto i smiri se. Kad tad će se posvetiti nečem duhovnom, iscrpljujućem, opuštenijem, analizama koje su napravljene o životu Svete Perpetuije dok je kidao onaj razgnevljeni bik! Vreme je da poseti Barges i da se divi muškatlama svoje majke. Davno je uživao u takvim običnim stvarima koje su sitne, obične duše ispunjavale do one srži da im je čitav život bio usredsređen samo na baštu. Uostalom majka mu je već rekla da mu je otac bolestan. Vreme je da se usredsredi na tu bolest. Ipak, pluća su bitan organ u ljudskom telu, a ko će bolje odvesti oca na snimanje ako ne on.
Svratio je do stana i spremio svoje stvari. Nije više imao šta da traži u Parizu, posao je obavljen, a gospodin Blaisy je saznao sve vezano za snimke. Predvidivost je bitna u strategiji bilo kog poslovnog odnosa.
Izašao je iz stana svestan kako će proći mnogo vode kroz Senu da on konačno sve to smetne sa uma i zaboravi. Ako uspe.. Vremenom.. U Bargesu ili negde u Centralnom masivu pod kupama ugašenih vulkana. Imao je tek toliko vremena da otvori onu vrećicu koju mu je dala Jean Paulova sekretarica. Trisha mu je ostavila neki poklon, nešto lepo, lično..
Izvukao je njene ružičaste gaćice u kojima je video već toliko puta. Oblak ludila je bio pred njim i bilo je zaista vreme da krene prema nečem otrežnjujućem, pre nego što ga sve to slomi i proguta. Gaćice je bacio u prvi kontejner, nije želeo toga da se seća. Ni sada, niti ikad od sada... Trishino međunožje je sada pripadalo delu zamrznute prošlosti!
Put prema Bargesu je bio dug i pred njim i on je znao da Petra jedva čeka da ga vidi.
Sada je bila sasvim nevažna njena frizura i činjenica kako više nije bila zanosna plavuša, kao ni to da li je boli raskid sa Gautherom. Ponekad neke stvari gube na smislu.
Shvatiće to vremenom, rekao je sebi, ukoliko nije toliki baksuz pa da sad izgubi i nju ... Vreme je da nazove svoju majku i obavesti je o tome da je završio sa ovim poslom! Ručak u Bargesu je, bez sumnje, zaista zabavan i opuštajuć događaj, kao i teta Neline rascvetale muškatle. Kako to nije primetio još ranije? – pitao se svestan toga da je život poput plesa, pitanje je samo umemo li da savladamo korake.
Plavo-sivi ford se ubrzo uključio u gradsku vrevu Pariza i kroz sat vremena bio je na izlazu iz grada, sa prozorima koji su bili otvoreni i gumama koje su pomalo proklizavale. A potom je polako odmakao ostavljajući za sobom samo maleni trag od dima.
Gospodin Blaisy ga je očekivao u kancelariji sa rukama koje su bile postavljene na stolu. Upravo je završavao neki bitan razgovor kada je bledog i umornog Nicolasa sekretarica uvela u tu kacelariju. Nicolas se poput onih paćenika u nekadašnjim rimskim arenama sručio na stolicu uveliko želeći da negde postoji neka jazbina s proždrljivim lavovima koji bi mu na brzinu okončali muke.
(0 Glas(ova))
HRK
7.2447
USD
1.3069
GBP
0.8367
CHF
1.3660
JPY
113.6400
HUF
283.8100
PLN
4.0040
CZK
24.7630
19°C 
25°C 
20°C 
18°C
fantasticno!
Autor:: fan (Gost) Objavljeno: 26-12-2009 04:15